- Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

„Ne­lju­di su mno­go tr­pje­li u Cr­noj Go­ri. Mno­go ljud­skog pre­zi­ra. I pam­ti­li, ne bi li do­šlo vri­je­me da se osve­te lju­di­ma'', ka­že mi moj pri­ja­telj iz Nje­go­še­ve uli­ce, i na­sta­vlja ubr­za­no, kao da ho­će da puk­ne od ne­kog pri­ti­ska.
Evo, do­šlo je vri­je­me da se ne­lju­di osve­te lju­di­ma, za sve svo­je mu­ke i ne­vo­lje, i za to što im je Bog ma­lo ili ni­ma­lo dao čo­e­stva. Je­di­ni rat ko­ji se u Cr­noj Go­ri ne­pre­sta­no vo­dio je­ste rat iz­me­lju čo­e­stva i ne­čo­e­stva, iz­me­đu lju­di i ne­lju­di. Mo­lim li­je­po, ovo je cr­no­gor­ski vri­jed­no­sni si­stem, br­za pro­cje­na, kao iz pu­ške.
Ne­za­mi­sli­vo je bi­lo jed­nom Cr­no­gor­cu i pret­po­sta­vi­ti da će ne­kad ne­lju­di za­vla­da­ti lju­di­ma, ta­ko ne­što sma­trao bi zna­kom kra­ja svi­je­ta i lju­di. Ali, evo do­đe vri­je­me da to već vi­di­mo i svo­jim oči­ma. Ne vje­ru­je­mo da je ta­ko, ali ta­ko je.
Ni­je pri­zvan NA­TO pakt tek ona­ko. Ni­je sa­mo ov­dje ugro­že­na Cr­na Go­ra, po­što je iz­gu­bi­la svoj isto­rij­ski te­melj, ne­go su ugro­že­ni ras­te­me­lje­ni lju­di, ko­ji su je ta­kvu pra­vi­li. Za­što ka­žu da im NA­TO pakt „osi­gu­ra­va cr­no­gor­sku sa­mo­stal­nost“? Upra­vo za­to što ova­kva Cr­na Go­ra, ras­te­me­lje­na i pre­te­mlje­na, ne­ma oslon­ca u se­bi. Pro­tiv­na­rod­na, pro­tivisto­rij­ska Cr­na Go­ra, mo­ra da pri­zo­ve NA­TO da je ču­va. Lju­di­ma je va­zda bi­lo te­ško u Cr­noj Go­ri, a sad je naj­te­že. Jer mo­ra­ju ne sa­mo da se bo­re pro­tiv svo­jih od­ro­da, ne­go, na ne­ki na­čin, i pro­tiv si­le NA­TO pak­ta, či­ju či­zmu lju­be cr­no­gor­ski bes­kor­je­no­vi­ći.
Kad čo­vjek vi­di da su laž i oni ko­ji oči na oči la­žu u Cr­noj Go­ri za­šti­će­ni za­ko­nom, ne mo­že da po­vje­ru­je. Ali mo­že, i mo­ra da kon­sta­tu­je da je to ta­ko. Gle­da­ju­ću cr­no­gor­sku jed­no­par­tij­sku, ka­pi­tu­lant­sku skup­šti­nu ko­ja sla­vlje­nič­ki pot­pi­su­je oku­pa­ci­ju NA­TO pak­tom, vi­di da je to - to. Vi­di ka­ko sla­ve svo­je ne­po­sto­ja­nje. Vi­di ove to­boš lju­de ko­ji su po­kri­li svoj cr­no­braz vla­šću, i na­o­ru­ža­li se pa­li­ca­ma po­li­ti­če mo­ći. Vi­di u cr­no­gor­skoj skup­šti­ni bez­i­me­ne Cr­no­gor­ce ko­ji se pro­pi­nju iz pet­nih ži­la, i gle ne­pod­no­šlji­ve iro­ni­je, obla­če se u to­boš cr­no­gor­sko ju­na­štvo, i ka­žu – Cr­na Go­ra je ra­to­va­la za NA­TO pakt, ot­kad zna za se­be!? E ne sme­ta im obraz ni pa­met! E do­šao je nji­hov čas! Do­šlo je da se na­pla­te, i da lju­di­ma za­ve­žu usta!?
Kraj­nji je ap­surd da ta­kvi lju­di po­sta­ju dr­ža­vo­tvor­ci. Ali, na­rav­no dr­ža­vo­tvor­ci one dr­ža­ve ko­ja uni­šta­va svoj na­rod i svo­je lju­de. Ni­je to da­le­ko od iskon­ske lo­gi­ke ana­te­ma­te vla­sti. Vla­sti ne­lju­di nad lju­di­ma.
Mo­žda je u sve­mu kriv naš oštar vri­jed­no­sni si­stem? Jer opo­zi­ci­ja čo­vjek – ne­čo­vjek, ni­je ni­gdje ta­ko oštro bi­la po­sta­vlje­na kao u Cr­noj Go­ri. Ne­lju­di ni­je­su ni­kad mo­gli da se pri­bli­že lju­di­ma, uvi­jek su bi­li ne­gdje na mar­gi­ni, u nig­di­ni. Ni­je­su se ni umi­va­li, a dža­ba su se i umi­va­li i ako bi se ne­kad plak­nu­li. Obraz im pred lju­di­ma ni­je vri­je­dio bo­ba. Crn obraz i ja­do­čo'ek do­vi­je­ka. A mo­re bru­ke i sra­mo­te po­pi­li su, to se mo­ra pri­zna­ti.
Za­to, za njih - NA­TO je rje­še­nje! Za sve ne­u­spje­he, za svu ne­ljud­sko­vi­nu, za svu ta­mu i za­bo­rav- za sve ko­je u tra­di­ci­o­nal­nom cr­no­gor­skom rječ­ni­ku na­zi­va­ju „sit­než i ne­soj“.
Evo, ka­ko je sve kre­nu­lo na­o­pa­ko, i u Cr­noj Go­ri laž za­šti­ti­še za­ko­nom, a isti­nu osu­di­še da je ne­ma. A on­da ni­šta ni­je bi­lo ka­ko je bi­lo. I što je bi­lo, tre­ba uči­ni­ti da ni­je bi­lo. Jer, do­šlo je vri­je­me da se sve vri­jed­no­sti pre­vred­nu­ju, po­seb­no u Cr­noj Go­ri. Do­sta je bi­lo, ka­žu ta­mo oni, tor­tu­re od jed­ne isti­ne, od lju­di pa i od Bo­ga je­di­no­ga.
Kad je do­šlo vri­je­me da u Cr­noj Go­ri sva­ne ne­lju­di­ma, znaj­te da je te­ško do­šlo ci­je­lom svi­je­tu. Da se na­la­zi na ivi­ci pro­pa­sti. Jer kad je mo­gao sti­ći ta­kav pre­o­kret u Cr­nu Go­ru, ni­je to mo­glo bez ve­li­kih pre­o­kre­ta u svi­je­tu. Mo­žda je do­šlo vri­je­me da cio svi­jet po­to­ne u mrak i ni­šta­vi­lo, pa za­što bi Cr­na Go­ra bi­la iz­u­ze­tak? Dok se po svi­je­tu umno­ža­va stra­da­nje od bo­le­sti, gla­di, te­ro­ra, u Cr­noj Go­ri stra­da­ju lju­di od ne­lju­di; or­lo­vi od vra­na; go­lu­bo­vi od švra­ka; so­ve od ću­ko­va, la­ste od sli­je­pih mi­še­va. Vi­še ih je, mno­go vi­še, pa mo­ra ta­ko bi­ti. Pa­lo ih je ša­ka i klju­no­va. Pri­pa­sa­li su sra­mot­nu pa­li­cu o pa­su. Sad sva­ko od ne­so­ja slo­bod­no di­že gla­vu uli­ca­ma i uz­vi­ku­je - ko sam, ja sam! Aj­te iza­đi­te nam sad na put, so­je­vi­ći. Vi ko­sov­ski ju­na­ci, vi ne­be­ski iza­sla­ni­ci. Do­sta smo ve tr­pje­li. Od vas nas ni­ko ni­je mo­gao oslo­bo­di­ti do si­la ovo­ga cr­nog svi­je­ta, naš brat - NA­TO pakt“.
(Autor je knji­žev­nik)